SAHAR

Turski nobelovac za “Novosti”: Iskopajte i pronađite stare motive i simbole s kojima ste rođeni i pišite o njima pošteno.

Da preskočimo svečani ručak, pojedemo nešto usput i odemo da vidimo more. Ako može, nekim krivudavim, što lošijim putem. Želim da snimim visoke planine, litice, romantične predele do kojih mi je stalo. I volim brzu vožnju, pa slobodno dodajte gas - zbunio je Orhan Pamuk ovim rečima svoje domaćine u Podgorici, gde je došao da otvori Zimski salon knjige i primi Međunarodnu nagradu "Književni plamen", koju mu je dodelio njegov crnogorski izdavač "Nova knjiga".

A pre neplaniranog odlaska u Budvu, turski nobelovac je odbio da ga voze do Gradske knjižare, na konferenciju za medije, već je iz hotela stigao pešice, zavirivao u izloge i mobilnim telefonom fotografisao ljude i ulice.

Neposredan i opušten bio je i tokom izuzetno posećene ceremonije uručenja priznanja u sali poznatog tržnog centra. Strpljivo je, duže od sata, potpisivao nekoliko stotina knjiga svojim čitaocima.

Između boravka u Podgorici i odlaska u Bijelo Polje i na Cetinje, pisac čije je delo u turskoj i svetskoj kulturi glas koji književnosti daje poseban značaj, čiji romani, uspomene i eseji pogađaju i privlače publiku u svim krajevima planete, rado je pristao da na engleskom razgovara za "Večernje novosti" i našem listu da ekskluzivni intervju. 

* Pišete li svakodnevno?

- Nije da moram, volim da radim. Potrebno mi je da sedim sam za svojim stolom, da razmišljam i pišem. Pošto je to vrsta radosti, ne smatram je obavezom. Osećam se kao dete koje se igra sa igračkama, a takvo dete zaboravi na vreme. Naravno, nije uvek tako, nekada ne mogu da pišem zbog privatnih ili političkih problema, koji me čine nesrećnim. Imam i ja čudne misli u glavi, ali smatram se srećnim piscem.

* Držite li se olovke ili kompjutera?

- Verovatno sam jedan od poslednjih pisaca koji uporno nastavljaju da pišu rukom. Nisam bio srećan ni sa pisaćom mašinom, a kada su ih zamenili kompjuteri, želeo sam da ih koristimm ali nisam bio zadovoljan. Pisanje rukom već mi je prešlo u naviku. Angažujem ljude da moju prvu verziju unesu u kompjuter. Pošto je pisanje uvek dopisivanje, prvu verziju onda ispravljam, takođe rukom, i tako to ide.

* Šta nas novo čeka iz vaše radne sobe?

- Pišem istorijski roman koji se dešava na zamišljenom osmanskom ostrvu 1900. godine.

* Da li će digitalno doba ubiti knjige?

- Digitalna era može da ubije papirne knjige, ali ne može naviku čitanja. Sada ljudi čitaju više nego ranije, ali povremeno, i uglavnom ono što ih zabavlja, na "Fejsbuku" i "Tviteru". To me više zabrinjava. Internet je veoma demokratičan i omogućava da ljudi lakše pristupaju kulturi, ali nudi relativnu istinu. To nije mnogo dobro za uspostavljanje mira i život u harmoniji.