SAHAR

SOKOBANJA (AA) – Vodenica potočara u selu Vrmdža kod Sokobanje, stara 120 godina, melje punom snagom jer je sedamdesetjednogodišnji Mija Nikolić pre 8 godina rešio da je vrati u život i pored nje sa porodicom otvori etno-restoran.

Planinari, izletnici, ali i oni iz inostranstva koji su za živopisnu prirodu sela, gde se seoski turizam ubrzano razvija, saznali na internetu, redovni su gosti deda-Mijine vodenice. U podnožju planine Rtanj mogu da kupe sveže mleveno pšenično, kukuruzno i heljdino brašno, a u restoranu da okuse domaće specijalitete.

“Pravimo gibanicu od sukanih kora, proju, kačamak… Sve to od našeg brašna sa vodenice i našeg žita sa imanja“, kaže deda Mija.

– Posebni ukusi –

Ukus brašna je poseban, kako objašnjava ovaj iskusni vodeničar, jer vodenica, čiji milnski kamen pokreće vodenički točak snagom potoka, omogućava da ono zadrži „sve što je najbolje“.

„Potočara nema veliku snagu, ne greje se, pa zato zrnevlje ne gubi svojstva, ni hranljiva, ni ona koja daju ukus. Vodenica melje 24 sata, a uvek izlazi hladno brašno. U tome je stvar“, objašnjava vodeničar.

Po kesu brašna dolaze meštani, kako starosedeoci, tako i oni koji su se tu u poslednje vreme doselili iz različtitih gradova – Zrenjanina, Subotice, Beograda, pa i iz Amerike. Od 2008. godine u ovom selu kuće i imanja kupilo je oko 40 porodica. Redovno svraćaju i turisti, među kojima već ima i stalnih kupaca u deda-Mijinoj vodenici, a oni iz inostranstva, kaže on, njegovo brašno često nose kućama kao suvenir.

„Priroda ovde vam je odmor za dušu! Dolaze sa svih strana, Vrmdža vuče narod. Naše brašno su nosili u Australiju, Ameriku, ma na sve kontinente. Kupuju ga, što za sebe, što prijateljima za poklon“, kaže deda Mija.

Za poseban ukus proje i gibanice u etno-restoranu nije zaslužno samo brašno mleveno na tradicionalni način, već i to što se ova hrana priprema u šporetu na drva.

„Uskoro će se naši vratiti iz šume, pa će svratiti da nešto pojedu. Založiću još malo da pojačam vatru, a rerna je spremna. Nikako nije isto kad pečete na drva i na struju“, kaže deda-Mijina supruga Rada.

– Osveženje uz sokove od plodova lekovitih biljaka –

Gosti tamo mogu da popiju i sok od plodova lekovitih biljaka ubranih u blizini, trnjine ili drenjine, ali i da pojedu sveže pripremljenu pastrmku.

„Gore, na ušću Moravice, postoji ribnjak. Kupimo ribu tamo, donesemo je živu i čuvamo u kavezu u potoku. Kad poželite, upecamo i pripremimo“, kaže deda-Mija.

Da gosti restorana budu zadovoljni brinu tri generacije. Osim deda Mije i supruge Rade, rade i njihovi ćerka, zet, unuk i unuka.

„Imamo i praunuku, ona nas posebno motiviše. Na ideju da ovo pokrenemo došli smo 2009. godine. Tada je svuda bio korov, kao tamo gore iznad. Sve smo raskrčili i nismo bili sigurni da li ćemo uspeti. Ali, evo, radimo“, govori ovaj bračni par.

Kao u vreme kada je deda-Mija bio dete, a danas jedina vodenica u Vrmdži bila jedna od čak dvadesetak u selu, ovde, na putu između seoskih kuća i Vrmdžanskog jezera, nema struje. Nikoliće to nije pokolebalo. Za osvetljenje restorana koriste agregat, a u vodenici postoje led sijalice koje se napajaju strujom proizvedenom pomoću drvenog točka koji, kao i vodenicu, pokreće potok.

„Nije lako, ali svi radimo zajedno i opstajemo“, kaže deda-Mija.

Zimska sezona koja je na pomolu ne dozvoljava da restoran ostane otvoren cele godine, pa će od 1. novembra do proleća biti bez gostiju. Međutim, mlinski kamen neće ni tada prestati da se okreće – deda Mija će raditi sve dok sneg ne bude toliko dubok da ga spreči da od kuće gde živi došeta do vodenice udaljene nekoliko kilometara.