• Zaboravljeni zanat u srcu Mitrovice: Kad upornost pobedi

Krenuli smo iz početka. Ne mogu da kažem da sam u potpunosti zadovoljna, ali me ovo pre svega ispunjava i čini srećnom

Na stare zanate srpske kulturne baštine polako, ali sigurno zaboravljamo. Ručnu izradu zamenile su mašine, brza i neretko - nekvalitetna proizvodnja. Malo je onih koji još uvek polažu na trud, upornost, a istovremeno i na očuvanje starih načina rada; na estetiku. Među tim malobrojnim našla se i jedna Mitrovčanka. Ljiljana Dražević unazad četiri godine tka na razboju. Ali, u čemu je uopšte lepota provesti sate na starinskom razboju, povijenih leđa, u ponavljajućim, istim pokretima? U proizvodu koji držite u rukama nakon mukotrpnog rada, u ponosu što ste uspeli na način koji je odavno zaboravljen - sa svojih deset prstiju - kaže Ljiljana. Ljiljana i njena porodica su poznati mitrovički intelektualci, filantropi, zaljubljenici u prirodu, ali to je tema koja zaslužuje posebnu priču.   

Zanat iz kuće predaka

Tkanje na razboju pamte uglavnom naše prabake. Generacije koje su se odevale tkanjem odavno su iza nas - i njih pamte naši stari. Ljiljana se sa zanatom susrela u kući svojih predaka takođe, gde se i probudila ljubav prema ovom vidu ručnog rada. 

"Odlazila sam u selo moje majke kao mala, u centralnu Srbiju, a njena strina imala je starinski razboj. Oduvek sam volela etno komade. Otac mi je bio slikar i valjda se još tada probudila u meni umetnička, rekla bih - nasleđena crta - i želela sam da tkam. Baka mi je pokazala kako se radi na razboju. Znala sam osnovu tkanja, ali ne više od toga," objašnjava u svojoj maloj radionici u centru grada.

Prošle su decenije. Ipak, Ljiljana nije odustala od tkačke ideje. Godinama nezaposlena, osnovala je svoju nevladi nu organizaciju "Inspiracija" i na konkursu USAID-a dobija dva razboja. 

"Vrlo su skupi i prilagođeni prostoru. Sistem rada je isti kao i na starinskim razbojima, ovi su samo manjih dimenzija," srećna pokazuje svoje, kako ih naziva "automobile".

Otišla je i korak dalje. Kao turizmolog sa višegodišnjim iskustvom, iako bez radnog mesta - postala je u međuvremenu - sertifikovan tkač.

Ali tkačka ideja naišla je na nove prepreke. Kao organizacija u iznajmljenom objektu, bez prodajnog prostora, troškovi su bili veći od onoga što bi se zaradilo od tkanih predmeta. 

"Morali smo da uložimo sopstveni novac da bismo kupili materijal. Napravili smo pauzu. Sklopili smo razboje," objašnjava Ljiljana. 

Ponovo početak: Nesebično ulaganje u ideju 

Došlo je do preokreta. Tokom leta ova energična Mitrovčanka, za svet sa sadašnjih mitrovičkih ulica - avangardno odevena, odlučila je da pređe u novi prostor - u jedan od lokala u blizini takozvanog crvenog solitera. Počela je da radi i kao instruktor tkanja u Romskoj mahali i, kako kao nezaposleno lice prima naknadu od 11.000 dinara, honorar koji zaradi u školi tkanja nesebično ulaže u kiriju i repromaterijal.

"Krenuli smo iz početka. Ne mogu da kažem da sam u potpunosti zadovoljna, ali me ovo pre svega ispunjava i čini srećnom. Pronašla sam se u ovome i ovde, na razboju, iskazujem i svoje zadovoljstvo i nezadovoljstvo," dodaje.

Škola tkanja za mlade naraštaje 

Ljiljana svoje šare formira i u razgovoru sa nama, ne gledajući u razboj i bliži se kraj još jednom radu. Ali, ne i njenim idejama.

Volela bih, kaže, i da mlade naraštaje naučim šta su to njihove prabake nekada radile, da otvorim školu tkanja.

"Sopstvenim sredstvima i zalaganjem to ne mogu da uradim, jer je ovaj zanat jako skup. Razboje koje imam nisu za obuku, oni se lako kvare i imaju svoj vek trajanja. Imam jedan mali razboj koji bih ustupila za obuku, ali to je nedovoljno. Sa druge strane, znam da postoji veliko interesovanje dece. Moje prijateljice imaju kćerke koje su zainteresovane, a i dečaci su me pitali za obuku. Međutim, nemam dovoljno novca da bih to mogla samostalno da finansiram, kao što to sada činim. Kada bi to neko drugi učinio, odvojila bih svoje vreme. Volontirala bih naravno," dodaje.

Ljiljana sa žarom govori o svojoj ideji. Nada se, dodaje, da će neko razumeti njenu želju, koja je, u skladu sa njenim altruizmom, više želja za druge, nego za nju samu.

Hoće li joj se, pred praznike i još jednom novom godinom - ostvariti? Ostaje joj da se nada - u nečije razumevanje i volju - onako uporno kako je do sada radila na onome što zamisli. 

Jan 08, 2018 11:19 Europe/Sarajevo
komenatari