SAHAR

Ivan Ejub Kostić jedan je od osnivača Balkanskog centra za Bliski istok, čiji je i izvršni direktor postao 2013. godine.

Ivan Ejub Kostić trenutno je doktorand na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Arapski jezik i književnost diplomirao je na Filološkom fakultetu na Katedri za orijentalistiku. Na istoj katedri, master-tezom Vidovi islamskog reformizma u XIX i XX veku završio je masterske studije – studijska grupa islam i civilizacija. Bio je angažiran kao predavač na Fakultetu za komunikacije i medije Univerziteta Singidunum na predmetima “Kultura i istorija Bliskog istoka” i “Orijentalizam i okcidentalizam”.

Jedan je od osnivača Balkanskog centra za Bliski istok, čiji je i izvršni direktor postao 2013. godine. Koautor je knjige Progonjeni islam. Član je uređivačkog odbora naučnog časopisa za religijske nauke Kom i stalni saradnik na izdanju Yearbook of Muslims in Europe, koje od 2009. godine publicira Izdavačka kuća “Brill”, Leiden. Također, član je Evropske muslimanske mreže, kao i urednik nove online platforme za savremenu islamsku misao i kulturu Algoritam. Pored toga, autor je mnogih naučnih radova i tekstova iz oblasti islamskih studija i čest komentator za vodeće medije u zemlji i regiji na temu Bliskog istoka i islama.

Za Stav govori o konvertitskom iskustvu, aktuelnoj diplomatskoj krizi u Zaljevu, stanju muslimana u Srbiji, te o online platformi Algoritam čiji je urednik.

STAV: Primili ste islam kao rođeni Beograđanin i svom imenu dodali ime Ejub. Kako je došlo do tog čina i kakve je posljedice na Vas ostavio prelazak na islam?

IVAN EJUB KOSTIĆ: Pre nego što odgovorim na pitanje koje ste mi postavili, želim da istaknem da ja nikada do sada nisam pristao da govorim za medije o ovoj temi o kojoj ste me Vi pitali. A puno puta je to traženo od mene. Zbog toga imam potrebu da Vama kažem da ste neko ko je ovoj temi pristupio veoma ozbiljno i da sam po prvi put osetio da je neko svojim pitanjima probudio želju da o njoj javno iznesem svoje mišljenje.

Osim tretiranja ove teme od medija zarad porasta čitanosti ili gledanosti, osnovni razlog zbog kog nisam želeo da pričam o svom ličnom iskustvu prelaska na islam jeste taj što je moja konverzija apsolutno atipična, i, kao takva, mnoge može da zavara. Jer, ja nikada u svom životu nisam trpeo nikakve negativne posledice zbog moje odluke. Niti odbačenost, niti materijalnu ili fizičku ugroženost, usamljenost, niti bilo šta drugo negativno. Razloga za tako nešto ima više, ali, po mom mišljenju, verovatno najvažniji jeste da ja dolazim iz porodice veoma otvorenih shvatanja i koja je društveno pozicionirana tako da je posedovala potreban autoritet da stoji iza ovakve moje odluke i da mi pruži potrebnu sigurnost.

S druge strane, tokom godina su mi se obraćali mnogobrojni konvertiti koji su od mene tražili savet i koje je zanimala moja priča. Od njih sam saznao da biti konvertit u Srbiji, i ne samo u Srbiji već generalno gledano, jeste nešto što je veoma teško, mukotrpno, po neki put i opasno po materijalnu egzistenciju ili čak fizičku sigurnost. Usled tog saznanja, uvek sam osećao da bi moja priča stvorila lažnu sliku kod ljudi i konverziju predstavila potpuno iskrivljeno, kao nešto što je veoma lako uraditi, a to svakako nije slučaj. Stvari ni najmanje nisu ružičaste. Put je veoma trnovit, s puno prepreka.

Osim što su konvertiti u velikom broju slučajeva izloženi odbacivanju od sredine iz koje dolaze i mogućim problemima koji im prete od većinskih grupa, oni su, takođe, veoma često zapostavljeni i od strane samih muslimana i Zajednice. S njima se izuzetno malo radi. O njima se nedovoljno vodi računa.

Zato, ja smatram da je moja osnovna dužnost da, kada se o ovoj temi govori, ne pričam o svom ličnom iskustvu, već da ukazujem na našu braću i sestre kojima je potrebna znatno snažnija pomoć, kako institucionalna – od Islamske zajednice, tako i od samih muslimana na nivou džemata kako bi bili u poziciji da se brže i bolje integrišu.

STAV: Esencijalisti identitetu pristupaju kao monolitnom fenomenu i posmatraju ga kao neupitnu datost. S druge strane, savremene teorije identitet definiraju kao fluid u neprestanom procesu upisivanja novih sadržaja i vrijednosti. Čin prihvatanja vjere s čijim se naslijeđem Vaša domicilna kultura nerijetko obračunavala kao s neprijateljskim definitivno Vas udaljava od esencijalističkog pogleda na identitet. No, može li se istovremeno biti Srbin i musliman?

IVAN EJUB KOSTIĆ: U prošlom odgovoru spomenuo sam svoju porodicu. Osim što je ona inkluzivno nastrojena prema različitostima, ona gaji i jedno sasvim drugačije razumevanje nacionalnog identiteta nego što je to uobičajeno na Balkanu. U mojoj porodici niko nije posmatrao nacionalni identitet u romantičarskom duhu, kao nešto što je uklesano u krv, tlo i jezik, već se pripadnost, pre svega, doživljavala preko ideje građanskog identiteta i pripadnosti određenoj državi preko činjenice da ste njen državljanin, tj. da posedujete pasoš određene zemlje. Zbog toga što su mnogi u mojoj familiji javno zagovarali ovakve stavove, u vreme kada je Srbijom divljao mahniti nacional-socijalistički zanos, koji se temeljio na apsolutnoj netrpeljivosti spram bilo koga ko je drugačiji, plaćena je velika cena. Trpeli smo nebrojene pretnje, uvrede, omalovažavanja, napade itd.

Zbog toga, odrastajući u ovakvoj porodici i atmosferi kakva je bila u Srbiji devedesetih godina, još od najranijeg doba stekao sam izuzetno snažnu odbojnost spram ideje ekluzivističke etnonacionalne identifikacije koja se, nažalost, i dan danas bez izuzetka forsira u svim državama bivše Jugoslavije. S druge strane, pošto ste pomenuli u svom pitanju savremene teorije identiteta, voleo bih da istaknem da je meni “zavičajni identitet”, koji se često prenebregava, od velikog značaja. Kada kažem “zavičajni identitet”, tu mislim na mesto gde sam rođen i gde sam odrastao, a to je Beograd. Njega neizmerno volim i izuzetno sam vezan za njega i on je odigrao veliku ulogu u formiranju moje ličnosti. Iako sam svestan da je Beograd mnogim ljudima u regionu oličenje zločinačke politike srbijanskog režima devedesetih godina i asocijacija na agresivnu srpsku nacionalnu ideologiju, voleo bih da ljudi budu svesni da je on ujedno i grad koji je bio dom mnogima koji su se snažno i hrabro suprotstavljali takvoj politici. O tom periodu devedesetih iz veoma ličnog ugla i iznutra može da se sazna iz knjige Devetnaest društvenih igara, čija je autorka moja pokojna majka Stanislava Staša Pešić, koja je bila nekada naša čuvena glumica i veoma aktivna u pružanju otpora Slobodanu Miloševiću svojim angažmanom u Građanskom savezu Srbije, jedinoj istinskoj antinacionalističkoj partiji čija je liderka inače bila njena rođena sestra, a moja tetka, Vesna Pešić. U knjizi može da se sazna o tim mračnim vremenima i šta smo sve preživljavali u Beogradu pod Miloševićevom vladavinom, ali isto tako i o tom lepom, hrabrom Beogradu, koji je sistematično uništavan. Naravno, tih divnih i hrabrih ljudi još u Beogradu ima. I taj lepi, pozitivni, otvoreni Beograd nikada neće biti ugušen ma koliko to neko pokušavao učiniti.

I na kraju, ako čitavu ovu moju priču stavimo u kontekst kur’anske poruke koja stavlja akcenat na vrednosti nadnacionalne zajednice, na čovečanstvo, čovečnost i miroljublje, a ujedno ne poništava ni zavičaj i razlike, odgovorio bih i na Vaše konkretno pitanje – da li osoba koja poseduje srpski pasoš, i koja neizmerno voli Beograd, grad u kome je rođena, može da bude ujedno i musliman? Naravno da može.

Stav.ba